Sredinom devedesetih godina prošlog stoljeća, u poznatom štampanom dnevniku “Politika”, ugledni doktor prof. dr. Borislav Vujadinović napisao je svoju opservaciju kako po njemu biciklisti evoluiraju, doživljavaju svoju okruženje, i kako to okruženje doživljava njih. Zanimljivo je koliko je tekst napisan prije 20 godina i dalje toliko aktuelan.
Tekst je u originalu preuzet sa biciklističkog portala www.ciklonaut.com
* * *
Na biciklu se stiče osećanje slobode i nezavisnosti, “mali pregledni svet” u kome se lako može “disati i kretati” i u kome se mogu izbeći loše strane vožnje autom.
Vožnja bicikla sve očiglednije postaje i izraz jednog specifičnog odnosa prema savremenom, takozvanom visokorazvijenom svetu. Na univerzitetu u Kelnu preduzeto je stoga jedno psihološko istraživanje, zasnovano uglavnom na višečasovnim intervjuisanju biciklista. Postavljana su im sva pitanja koja bi se u takvom istraživanju i mogla očekivati, ali je zapravo samo jedno bilo glavno: zašto se biciklisti najmanje pridržavaju saobraćajnih propisa? Kao kontrolno važilo je pitanje iz kojih duhovnih stanja kod njih nastaje ljutnja i bes, a iz kojih oduševljenje i želja za vožnjom.
Iz opisa raspoloženja proizilazi da vozači bicikla prvenstveno žele da stvore jedan “mali, pregledni svet” u kome se lako može ” disati i kretati”. Na biciklu se stiče osećanje slobode i nezavisnosti.
Ljubitelji bicikla takođe veruju da mogu da se slobodnije kreću od pešaka i da istovremeno izbegavaju opasnosti i loše strane vožnje automobilom. Svoje prevozno sredstvo opisuju kao “jednostavno”, “lako za upravljanje” i ” tehnički savršeno”.
Taj projekt “dečijeg sveta” i željena “lakoća” sukobljavaju se, naravno, sa stalnim ograničenjima: uzbrdicama, automobilskim saobraćajem, pa i sa ograničenjima samog bicikla – kada na primer spadne lanac ili točkovi “prave osmicu”. Ispitanici su se žalili na česte rupe u kolovozu i izduvne gasove, a bespomoćni su i pred meteorološkim promenama.
Ipak, onaj ko se navikne na vožnu biciklom navikava se i na te protivrečnosti. “Pri okretanju pedala pokreće se i duša”, odnosi slobode i ograničenja dobijaju drugačije dimenzije, jedno se preobraća u drugo, i to na četiri tipična načina ili faze.
U prvoj fazi “opuštanja”, biciklist je oprezan i pridžava se propisa, a vožnja protiče relativno “glatko”. Ta “mala bekstva iz svakodnevnice” deluju “oslobađajuće”. Neki biciklisti osećaju se čak kao da lebde, što istina ne može da traje dugo ako u gradskoj gužvi ne žele da nalete na neki auto ili pešaka.
Nova ravnoteža uspostavlja se zatim, pišu psiholozi, u drugoj fazi “preračunavanja”. Automobili i autobusi pritom se potcenjuju dok god postoje vidne prednosti bicikla, tako da se “manje” preobražava u “veće”.
Da bi se došlo do tog rezultata često treba upoređivati ono što se obično ne poredi, pa uvek ostaje i izvesna doza nedoumice. Recimo kad se biciklista odjednom nađe u oblaku izduvnih gasova. Tada stupa na scenu treća faza: takozvano “samožrtvovanje”. Biciklisti se osećaju ugnjeteni od strane automobilista, ali istovremeno i kao “uzori”,kao oni koji se već “odriču” tamo gde se drugi “bezobzirno i brutalno probijaju na račun slabijih”.
U toj ulozi žrtve, biciklist ponovo stiče snagu i nadmoć. Sada je dozvoljeno i glasno psovanje, pa i potpuno nepridržavanje svih propisa, u duhu pravedne pobune protiv “siledžija za volanom”, ili “bezosećajnih gradskih planera”.
Naravno, biciklist ubrzo postaje svestan da se na taj način zapravo opasno približava ponašanju nasilnika u automobilima. Tako ulazi u četvrtu fazu, u kojoj je svestan svih opasnosti i mogućih prepreka ali im se upravo stoga odlučno suprotstavlja. Sve neugodnosti se doživljavaju kao izazov i šansa za ispitivanje vlastitih mogućnosti, ali i kao mogućnost novog “uzleta”. U “totalnoj iscrpljenosti “.
Četvrta faza ponovo prerasta u prvu: onaj koji prekoračuje međe biva prisiljen da ponovo povlači granice i da se “opušta”!!!
Tekst: prof. dr. Borislav Vujadinović
